ОД КНЕЗА ДО КЊАЗА

Sažetak

Речју к н е з (латин. comes) означавао се сродник владалачке куће, али и чиновник сваког степена. Током турске владавине кнежински кнезови су претстављали везу између турских власти и народа у својим кнежинама. Београдски Пашалук после Другог устанка задржао је исту административно-територијалну поделу коју је имао и у Првом устанку; он се делио на нахије, кнежине и села. Њима су управљали турски муселими и српски нахијски кнезови. Нахијске кнезове постављао је Милош Обреновић посебним дипломама. После 1819. они су све више ишчезавали, прелазећи у сеоске кметове. Висока Порта на молбу Срба, издаје повластице и право србима да брину о унутрашњој управи земље. Хатишерифом 1830. год. је додељена Србији локална самоуправа, а Бератом, Милошу Обреновићу, титула наследног Књаза. По принципу примогенитуре, ову титулу носе наследници династије Обреновића до проглашења Књажевине Србије у Краљевину Србију и Књаза Српског за Краља Србије. У овом раду су изнети оригинални документи који показују да су владари династије Обреновића имали владарску титулу Књаза, а не Кнеза, као што се данас углавном пише и чита.