СЕКТОР ШУМАРСТВА У СЛУЖБИ РУРАЛНОГ РАЗВОЈА У СРБИЈИ

Sažetak

Шумарство у Србији је важна привредна грана. Развој ове привредне гране кроз историју, или боље рећи кроз 19. и 20. век био је различит, с обзиром на друштвене околно- сти које су се директно рефлектовале на више и мање коришћење овог привредног ресурса. Тако је почетком 19. века, према неким путописним изворима шумовитост тадашње Србије била око 75-80

%, да би 50-тих година 20 века забележила најмању вредност од свега 21,4 %. Шума је неоспорно плаћала и подносила терете кризе, поготово у ратним и поратним годинама када је обнова земље била у питању. Кроз читав 19. век имамо нагли пораст становништва и истовремено потребу за по- љопривредним површинама, па се шуме немилице користе и уништавају паљењем. Тако је током

1. века у Србији нестало око 1 мил. ха шума. Истовремено се шумске површине заузимају и кроз дуги низ деценија им се постепено то признаје у власништво. Тај процес траје, већим или мањим интензитетом, скоро до средине века, када је на делу делимично обрнути процес и шума се национализује преко дозвољеног максимума.

Сви ови процеси су проузроковали да је данас у Србији, према подацима Националне инвентуре шума (2009), шумовитост 29,1 %. Од тога на око 53 % површине, шуме се налазе у државном власништву, а на 47 % шуме су у приватном власништву.

У склопу реструктурирања укупне привреде у Србији, а тиме и шумарства, у последње две деценије јављају се два основна проблема. Први проблем је код шума у државном власништву где се услед нестанка производних радника у државним предузећима (ЈП, НП), пословима у шу- марству се услужно баве приватна предузећа са недовољним радним искуством, капацитетима и стручном кадровском структуром. Други проблем су шуме у приватном власништву где не постоји организован приступ коришћењу, већ је то последица (не)заинересованости власника  за  свој посед. Приватним шумама је газдовао власник како је морао или желео. Овоме свакако треба до- дати и додатну сложеност ове проблематике, ако се зна да је просечна величина катастарске пар- целе у приватном власништву испод 0,3 ха, велика миграција становништва на релацији село– град, често нерешени имовинско-правни односи итд.

Држава би требало да препозна интерес да стимулативним мерама развије приватно преду- зетништво у шумарству у сврху економског развоја руралних подручја и заустављање депопула- ције ових простора.